Tajna sreće je sloboda. A tajna slobode je hrabrost. – Tukidid
Dragi moji, nedavno sam na svom Instagram profilu objavila priču na kojoj mi golub jede iz ruke i zamolila sve koje žele da glasaju na šta ih prizor asocira: čak 39% vas je htelo da čita priču o slobodi, priča o primarnoj potrebi svakog živog bića sledi.
Kada sam bila mala kao i svako dete želela sam da imam razne kućne ljubimce – a jedna od mojih mnogobrojnih želja bila je i ptica. Majka mi je govorila da ptice ne treba sa žive u stanu. Inače majka je uvek bila (i ostala) jako pedantna žena koja je držala do toga da prostor u kome živimo bude čist i da svaka stvar ima svoje mesto, tako da sam shvatila da ne želi da imamo pticu, kako nam ne bi prljala stan. Na moj predlog i obećanje da ću sve držati uredno i čistiti, rekla je da se ne radi se o tome, već da ptica neće biti srećna u stanu. Kako neće biti srećna... stalno sam se mislila. Ja bih ja mazila, grlila, hranila, a kada mama ne gleda – e onda bih je i okupala i ljubila.
Upitala sam majku zašto ne bi bio srećan neko koga volim i hranim i pazim. Mama me je upitala: Da li ja tebe, volim, hranim, mazim i čuvam? Potvrdno sam klimnula glavom i mislila da smo se dogovorile, pa sam odmah upitala kada kupujemo pticu. Pticu ne kupujemo mlada damo, rekla je mama odlučno. Ništa mi nije bilo jasno, pa sam počela i da se bunim i negodujem. U redu, rekla je mama, ako bi ja tebi davala sve ovo što ti dajem i zatvorila te u sobu i ne bih ti dala da ideš iz nje , da li bi ti bila srećna? Gledala sam i ponovo pitala da li je moguće da ikako imam pticu. Ona je rekla: Ne jednu, već koliko god poželiš. Vidiš ovaj sims na našem prozoru? Potom je izvadila kesicu sa pšenicom i rekla sad sedim malo dalje od prozora i da radim svoj domaći. Ništa je nisam razumela, gledale sam je kao tele u šarena vrata. Rekla je da joj verujem i da je poslušam, da je potrebno da budem strpljiva i da samo radim svoje zadatke.
Nakon petnaestak minuta na prozor je došla jedna gugutka. Kljucnula je nekoliko puta i odletela. Odletela je, ali samo do obližnjeg krova. Uskoro se vratila, a za njom je došla još jedna. Prišla sam uzbuđeno prozoru, a one naravno čim su me ugledale odletele su dalje. Mama je stajala na ulazu u sobu i rekla: „Pusti ih malo da se priviknu“. Primakla sam svoju stolicu bliže prozoru i pisala i dalje na kolenima. Opet su došle i polako se približile i dalje jele pšenicu. Kada su pojele gledale su kroz prozor ka meni i ja ka njima. Pomerila sam se da otvorim prozor i pobegle su. Otvorila sam prozor i sipala im novu pšenicu i to malo na spoljnu stranu prozora a malo više na unutrašnju. Došle su ponovo i naravno pokljucale su ono napolju i polako ušle unutra. Stavila sam pšenicu na ruku i one su kljuckale iz nje.
Ujutro me probudilo njihovo gugutanje. Otvorila sam prozor i ponovo im dala pšenicu. Bile su oprezne, ali su i prilazile . Posle nekog vremena su mi dopustile i da ih mazim po glavi. Jednom sam jednu pticu uzela i držala u ruci. Delovala je da se jako uplašila i da je boleo moj stisak. Odmah sam je pustila.
Shvatila sam tada još da voleti nekoga ne znači raditi sa ono što tebi prija. To guši i plaši ponekad. Potrebno je dragim ljudima dati pažnju, priznanje, nežnost i vreme, ali voditi računa da se kraj vas i u odnosu sa vama, ma koji odnos da je u pitanju, osećaju slobodni i svoji. Nije uvek lako priznaću, ali zamislite samo koliko vam sloboda znači pre nego kupite ribicu i stavite je u akvarijum, pre nego što pticu stavite u kavez, psa na lanac ili pokušavate čvrsto i posesivno želeti da neko bude tu uvek kada vi to želite i kako vi to želite.
I drugi baš kao i mi imaju svoje potrebe I želje. Sloboda je jedna od njih.
P.S. Na ovu priču me je inspirisao jedan predivan beli golub – nazvan Sloboda. Ovog proleća svratio je u prolazu na našu terasu, najpre bojažljivo i oprezno, malo se šetao, potom je prihvatio pšenicu sa pločice, a onda i iz ruke. Sigurna sam da je shvatio da ga nećemo dirati ni zatvarati i da mu se uvek obradujemo pa je postao je naš redovan i dragi gost.
Do čitanja
Jelis.
